Negde oko 21 sat uveče zvoni telefon, javlja se čovek koji je u životu doživeo tragediju koju nijedan muž i otac ne bi poželeo. Ostao je bez žene, a sa njom je imao decu o kojoj je sada morao sam da brine. Kaže mi: „Borjane, ne znam šta sam Bogu skrivio. Sve mi se u životu srušilo.“
Nije mogao da prihvati da nje više nema. Kuća mu je bila puna dece, a prazna bez žene. Danju je nekako izdržavao, ali noću, kada sve utihne, misli su ga lomile. Zato me je i pozvao. Nije tražio od mene da mu vratim ono što se ne može vratiti. Hteo je samo da razume zašto je njegov život krenuo putem kojim nije želeo.
Pažljivo sam ga saslušao I počeo da mu pričam ono što vidim:
Rekao sam mu da njegova majka nikada nije volela njegovu ženu. Od samog početka braka stalno je nalazila nešto protiv snahe. Govorila je sinu da nije dobra za njega, da ga je promenila i da će mu uništiti život.
Jadni čovek je sve potvrdio.
Pitao sam ga da li je ikada posumnjao da njegova majka radi nešto više od običnog mešanja u brak.
Tada je zastao.
Kaže mi: „Borjane, sada ne znam šta bih vam rekao.“
Ja sam mu rekao da je zbog toga njegova žena poginula. Snahu je klela I klela I pravila joj I bilo je šta je bilo…
Čovek mi je tada rekao nešto što me je posebno pogodilo: „Da sam znao šta moja majka radi, možda bih ranije zaštitio svoju ženu.“
Rekao sam mu da sada ne sme da dozvoli da ga krivica pojede. Ima decu koja su ostala bez majke i njima sada treba otac koji će biti uz njih.
Pomogao sam mu da se izbori sa strahom i da prekine sve ono što je doživljavao kao loš uticaj svoje majke.
Danas mi je najvažnije da taj čovek uz svoju decu. Ono što mu se dogodilo ne može da se promeni, ali može da odluči kakav će život njegova deca imati posle svega.