Ne volim mnogo da pričam o onome što mi ljudi donose. Svako ko dođe kod mene nosi svoju muku, a neke muke čovek ne treba da nosi dalje od sebe. Živim ovde, u svom selu, daleko od grada i velike buke. Bavim se poljoprivredom i većinu dana provodim oko kuće i stoke. Ljudi se ponekad čude što ono što znam radim baš u štali. Meni je to prirodno. Tu sam odrastao i tu sam, kako se kod nas kaže, nasledio ono što nosim u sebi.
Jednog dana došla mi je žena koju je život teško namučio. Muž joj je umro. Posle sahrane, deca su otišla svojim putem i ostala je sama u kući. Kaže mi da joj je najteže bilo kada je ostala među njegovim stvarima.
Nije mogla odmah da skupi njegovu garderobu. Jednog dana je ipak otvorila ormar. Uzela je njegove pantalone i počela da ih slaže. Kada je zavukla ruku u džep, napipala je nešto. Bili su to neki končići. Nije znala šta da misli. Pomislila je da je muž možda nešto slučajno stavio u džep. Ali onda je pronašla i mali zapis. A posle toga, u drugim pantalonama, opet končiće. I opet nešto zapisano.
Tada joj je, kako mi je rekla, prvi put palo na pamet nešto što je godinama pokušavala da izbaci iz glave. Njena venčana kuma. Pričalo se po selu da se kuma bavi nekim stvarima koje nisu za svakoga. Pominjale su se magije, zapisi i razne druge stvari. Ona nikada nije imala dokaz. Zato nije htela nikoga da optuži. Ali kada je pronašla te končiće među stvarima pokojnog muža, počela je da se pita da li je sve to možda povezano.
Kada mi je došla, stavila je ono što je pronašla ispred mene. Gledao sam je kako ćuti. Videlo se da nije došla samo zbog tih končića. Došla je zato što je želela da zna zašto joj se život promenio. Pitala me je: „Borjane, da li je moguće da je meni nešto napravljeno?“ Nisam joj odmah odgovorio. Takve stvari ne treba govoriti napamet. Pitao sam je da mi ponovi sve od početka. Kada je muž počeo da se menja. Šta se dešavalo pre njegove smrti. Ko je dolazio u kuću. Šta je pronašla. I šta je čula o kumi.
Dok mi je pričala, držala je ruke čvrsto sklopljene u krilu. A onda mi je rekla nešto što mi je posebno ostalo u sećanju: „Ja više ne znam šta je slučajnost, a šta nije.“ To je rečenica koju sam mnogo puta čuo od ljudi koji su mi dolazili. Jer kada čoveku počnu da se događaju neobične stvari, on pokušava da ih poveže. Nekada ih poveže pogrešno. Nekada možda postoji nešto što nije video. Zato ja nikada ne donosim zaključak samo na osnovu jedne stvari.
Uzeo sam ono što je donela. Pogledao sam končiće. Pogledao sam zapise. A onda sam je ponovo pitao za muža. Nije znala šta da mi kaže. Samo je ponavljala da ih je pronašla tek nakon njegove smrti. Tada sam joj rekao da ćemo polako proći kroz sve što se dogodilo. Jer ako je istina ono čega se ona plaši, odgovor ne treba tražiti u strahu. Treba ga tražiti u onome što se zaista dogodilo.
A ono što sam joj tada rekao o tim končićima i zapisima nije očekivala. Ni ja nisam očekivao da će mi njen slučaj ostati u sećanju toliko dugo. Neke ljude zaboravim. Neke priče ne. A ova je jedna od onih koje čovek dugo nosi sa sobom. Sve ovo ne bi se saznalo da nisam seo za svoj panj, u ruku uzeo svoje sekirče i ženi preneo sve detalje.
Vreme ne možemo da vratimo, da se ranije javila neke stvari bismo sprečili. Sada je na žalost osuđena da živi sama, a pomoć joj je bila na dohvat ruke.
Srećom spasio sam joj odnos sa decom, odnos koji je magija koji joj je venčana kuma naprvila totalno razjedinila porodicu. Na kraju decu sam joj vratio u porodični dom, a muž sada počiva u miru.
Leave a Reply