Meni ljudi ne dolaze samo zbog vode, bunara ili vlage u kući. Dolaze kada više ne znaju kome da se obrate. Tako mi se javila i jedna žena iz Beča. Čula me je u emisiji ASTRO ZONA i rekla mi da je dugo gledala I slušala šta pričam, ali da je tek sada skupila hrabrost da me pozove. Nije zvala zbog sebe. Zvala je zbog sina.
Ispričala mi je da je ostala sama sa njim kada ih je otac napustio. On se preoženio i otišao svojim putem, a ona je ostala da sama podiže dete. Godine su prolazile, sin je odrastao, ali život mu nije krenuo kako je ona želela. Nije radio, nije se ženio, a alkohol mu je postao svakodnevica. Govorila mi je da je znala da popije tokom dana, da nije imao volje ni za šta i da je ona sve više tonula zajedno sa njim. „Dafina, ja više ne znam šta da radim“, rekla mi je. „Izdržavam ga, gledam ga kako propada i samo čekam da se nešto dogodi.“
Rekla mi je da se problem godinama pogoršavao. Ali ono što mi je bilo čudno jeste način na koji je opisivala sina. Kao da se potpuno promenio. Kao da je od nekadašnjeg čoveka ostalo samo ono što sada gleda svaki dan.
Bila je uplašena, pustila sam je da ona priča, dok mi je pričala, pomenula je jednu ženu kojoj su nekada mnogo pomogli. Tu sam je prekinula. Uzela sam svoje drvene rašlje. Ja sa njima radim onako kako sam naučila i kako sam radila mnogo puta ranije. Ljudi se nekada smeju kada me vide, ali mnogo puta su me upravo rašlje odvele do onoga što su ljudi tražili. Voda, bunar, vlaga, a nekada i stvari za koje ljudi veruju da su im napravljene.
Kod ove žene osećaj je bio drugačiji. Ono što sam videla me je zgrozilo. Rekla sam joj da ovo nije obična slučajnost i da ovde ima teške magije od žene kojoj su mnogo puta pomogli u životu.
Kada sam joj pomenula ženu kojoj su nekada pomagali, nastala je tišina. A onda mi je rekla: „Dafina, sada se i ja pitam da li je moguće da je to ona.“
Ispričala sam joj sve što sam videla. Ona je počela da plače. Kaže mi da joj se prvi put posle mnogo godina učinilo da neko razume ono što se događa njenom sinu.
Rekla sam joj da ne gubi nadu. Ono što sam mogla da uradim, uradila sam na način na koji znam i u koji verujem. Posle toga mi se ponovo javila. Rekla mi je da se njen sin promenio, da je počeo drugačije da se ponaša i da je, kako ona kaže, prestao da živi samo za alkohol. Uspeo je da se zaposli, a nedugo posle toga je našao verenicu i sada čekaju dete.
Meni je ta žena ostala u sećanju. Ne zbog toga što je čak iz Beča. Ostala mi je zbog jedne rečenice koju mi je rekla na kraju: „Dafina, ja sam već mislila da sam ga izgubila.“
Ja ne znam šta čovek nosi u sebi i šta sve može da utiče na njegov život. Znam samo da ljudi koji mi dolaze dolaze kada su očajni i kada traže odgovor i pomoć. A njena priča me je još jednom podsetila da iza svake kuće, svakog čoveka i svake porodice postoji priča koju niko sa strane ne može da vidi.
Leave a Reply