Zovu mene ljudi sa raznim mukama, ali ovog čoveka nikada neću zaboraviti. Kaže mi: „Vido, za samo tri meseca ostao sam bez posla, počeo sam da se osećam loše i više ne znam kako da izdržim.“
Radio je godinama, imao redovnu platu i navikao da njegova porodica živi od njegovog rada. Nije bio bogat čovek, ali je znao da će prvog u mesecu imati od čega da plati račune, hranu i sve što treba kući.
A onda je odjednom ostao bez posla.
U početku je mislio da će brzo pronaći nešto drugo. Govorio je sebi: „Ma neće ovo dugo trajati.“ Ali dani su prolazili, računi su se gomilali, a posla nije bilo.
Kaže mi da je počeo da se budi sa brigom, da je stalno računao koliko novca imaju i koliko još mogu da izdrže. Sve manje je razgovarao sa ženom, a sve više se zatvarao u sebe.
„Vido, kao da sam preko noći postao drugi čovek.“
E, tu sam mu rekla ono što kažem svakome tebi je prijatelju urađeno na nemaštinu, žena iz Aleksinca Stojanka jel je poznaješ? E pa Stojanka je išla u aleksinački rudnici I bajala tin a uglevlje dušo zato si propao!
Uzela sam svoje trave i razgovarala s njim dugo.
Rekla sam mu da ne sme da čeka da mu se sve samo reši I da ja moram da uzmem stvar u svoje ruke! On mi je tada rekao da se najviše plaši da će razočarati porodicu.
Rekla sam mu: „Nisi ti izgubio svoju vrednost zato što si izgubio posao već zato što si omađijan dušo.“
Posle nekog vremena mi se javio. Našao je novi posao. Nije bio isti kao prethodni i plata je u početku bila manja, ali je ponovo imao razlog da ustane ujutru. Rekao mi je: „Vido, tvoj sam večiti dužnik.“