Nisam siguran da li je bio radni dan, ali znam da je bilo kraj leta. I dalje je bilo toplo napolju kada mi je zazvonio telefon. Baš sam završio sve obaveze oko svoje stoke u štali i pomislio sam da će veče biti mirno, međutim poziv koji sam primio od jedne porodice bio je uznemirujuć a ja ću vam sada sve ispričati…
Goca i Slavko su ceo život radili u Švajcarskoj. Decenije su proveli tamo, radili, štedeli i čekali dan kada će moći da se vrate kući. Kada su otišli u penziju, spakovali su stvari i vratili se u Bosnu, na svoje imanje, da konačno uživaju u miru sa decom i unucima.
Imanje su lepo sredili. Kuća uređena, dvorište sređeno, sve na svom mestu. Samo jednu stvar nisu stigli da urade svih tih godina – ogradu oko kuće. Govorili su da će i to polako, kad se vrate i kad imaju više vremena.
A onda su krenule nevolje.
Slavko mi je rekao da je komšija počeo da im preti. Nisu razumeli zašto. Nikome se, kako su mi pričali, nisu zamerili. Vratili su se da žive svoje poslednje godine u miru, a odjednom su počeli da strepe od čoveka koji im je bio prvi komšija. U početku su mislili da će se sve završiti na ružnim rečima.
Međutim, počeli su da primećuju nešto drugo.
Ujutru bi pred kapijom pronalazili stvari koje tamo prethodne večeri nije bilo. Jednom su našli katanac. Drugi put sveću. Onda grobljansko cveće. Neke stvari su bile ostavljene tako da ih vide čim izađu iz kuće.
Goca je bila posebno uplašena. Govorila je Slavku da joj se čini da ih neko namerno zastrašuje. Slavko je pokušavao da bude jak pred njom, ali mi je priznao da se i sam plašio.
Kad čovek dođe u svoje dvorište da uživa sa decom i unucima, poslednje što očekuje jeste da mu neko noću ostavlja takve stvari pred kućom. Tada su se javili meni. Gledali su me na Kristal televiziji i pomislili da je baš trenutak da mi se jave i nisu pogrešili…
Slušao sam ih bez prekidanja. Rekao sam im da sačuvaju sve što pronađu, da ne diraju nepoznate predmete golim rukama već da to uzmu rukavicama i da sve pažljivo prikupe, a da ću ja dalje činiti ono što se činiti mora…
Ali Goca mi je tada rekla nešto što mi je ostalo u glavi: „Borjane, mi smo otišli u Švajcarsku kao mladi, vratili smo se kao penzioneri i samo smo hteli da budemo sa svojom decom. Zašto nam sada neko ne da da živimo?“
To je najteže kada mi ljudi dođu. Ne boje se oni samo onoga što pronađu pred kapijom. Boje se da će izgubiti mir koji su čekali ceo život. Razgovarao sam sa njima i pokušao da ih smirim. Ono što su oni doživljavali kao pokušaj da im se napravi nevolja, za mene je bilo dovoljno ozbiljno da ne smeju samo da pređu preko toga. Rekao sam im da ne ulaze u sukob sa komšijom.
A onda sam zaseo za svoj panj i uzeo svoje sikirče i tek tada je počelo da mi se otvarapa sam im rekao da taj čovek radi sve u nameri da ih otera sa imanja, da Goci navuče pritisak i šećer a njenom suprugu Slavku srčane probleme. Kada sam im to rekao, oni su mi rekli da već sa tim imaju problema. Što je značilo da ako momentalno ništa ne preduzmem ova porodica će biti osuđena na propast.
Rekao sam im šta sve vidim i ponovio im da lepo u narednim danima prikupe sve što pronađu pred kapijom i da mi se jave. To su i učinili. Nakon svega 5 dana su me pozvali još više iznemireni, rekli su mi da im je komšija mrtvu kokoš ubacio u dvorište.
Naravno, to je bilo i poslednje što je komšija mogao uraditi. Ono što sam ja uradio kako bih zaštitio ovu porodicu ne mogu reći ni napisati jer je uznemirujuće ali kako radiš tako ti se vrati.
Meni je najvažnije da su Goca i Slavko konačno ogradili svoje dvorište i sa svojom decom i unucima pronašli svoj mir.
Leave a Reply